Tokom više od dva veka seoba Srba (od kraja 15. do kraja 17. veka) ka nekadašnjoj Ugarskoj, neki su sa sobom nosili i sadnice vinove loze iz svog zavičaja. Negde na tom putu se u imenu jedne od tih sorti grožđa izgubilo “s” i skadarka, koja je ime dobila po Skadru ili Skadarskom jezeru, postala je – kadarka. Ime se zagubilo, ali je loza zauvek sačuvana. U vinskom muzeju u Budimpešti postoji zapis u kojem se i eksplicitno navodi da su kadarku u Mađarsku doneli Srbi.

Istoričar Aleksandar Fotić smatra da se poređenja kvaliteta sremskih crvenih vina sa toskanskim vinom Nobile di Montepulciano, u evropskoj stručnoj literaturi s kraja 18. veka, odnose upravo na (s)kadarku. Zabeleženo je da su kadarku sa teritorije današnje Vojvodine tokom 18. veka naveliko kupovali austrijski vinari, da bi poboljšali ukus svojim tadašnjim crvenim vinima, koja su imala dosta kiselina. Naš prvi stručni pisac o vinogradarstvu, arhimandrit Prokopije Belić, je u svom neprocenjivom delu “Soveršen vinodelac” iz 1816. kadarku predstavio kao skadarku, navodeći da su njene “jagode” (bobice) “soka pune, sladke i veoma izredno obično i suškovo vino daju”. Pod imenom skadarka, ova sorta je uzgajana i u Šumadiji sve do polovine 20. veka, u Venčačkoj vinogradarskoj zadruzi npr.

Kao sorta, kadarka je u stanju da podari vina različitih stilova, strukture i snage, ali u svakom od njih ona se uvek iskazuje jednom izuzetnom osobinom: fantastičnom voćnom elegancijom. Ma koliko bila snažna, ona je uvek neverovatno pitka i zavodljivo vam miluje nepca, neprestano vas mameći na novi gutljaj.

U dobrim berbama je izuzetno ekstraktivna i nakuplja visok procenat šećera, koji je uvek prirodno izbalansiran odličnim kiselinama. Te njene osobine, dopunjene finesama našeg vinograda na peščanom tlu, daju nam mogućnosti da od kadarke proizvodimo i crvena i roze, pa čak  i penušava  bela vina specifičnog stila – Blanc de Noir (“belo od crnog”).      

Zbog njenog karaktera i aromatskog profila, u kadarki su mnogi stručnjaci prepoznavali osobine pino noara, kaberne frana i tražili sličnosti sa još nekim sortama, ali mi smo od samog početka uvek tražili samo kadarku. To što na neke velike sorte podseća, a ipak ostaje neuporediva, to je njena suština i njena najveća snaga.

Kadarka je naša misija i naša zvezda vodilja, naš san i naša nesanica. O njoj sanjamo onda kada i ona sanja u našem podrumu. Ona nas budi noću kada i sama nema mira, dok nemirno dozreva, a mi na nogama čekamo njenu berbu. Jedna je kadarka. Nama je jedina.