Bilo kako bilo, ako sam kadarku i probao, njenog se ukusa, za razliku od imena, apsolutno ne sećam. Znatno bolje sećam se kad smo kao studenti, za večera koje smo priređivali s prijateljima, pili mađarski Egri Bikavér, odnosno Bikovu krv, u nas tada popularno vino po vrlo razumnoj ceni, zapravo cuvée u kojem je kadarka jedna od temeljnih sorata (tada to, naravno, nisam znao). A onda, više od četiri desetleća, niko i nije spomenuo kadarku, sve dok lani nisam čuo za Vinariju Tonković kod Subotice u Bačkoj. Dugo je trebalo da konačno i probam njihovo vino od kadarke, i već kod prvog gutljaja zaključio sam da je dobro da se ne sećam verzije stonog vina iz tinejdžerskih godina, koje možda jesam ili nisam probao, a bogami sam požalio i sećanja na Egri Bikavér, koji prema kadarki sigurno nije bio fer, a još manje pokazao njene prave kvalitete. Naime, to je vino bilo nešto posve drugo od onih lepih s potpisom Tonković, jer osim boje bikove krvi (ne da sam bio na kolinju tih životinja, ali ponekad volim verovati tradiciji), nije bilo nikakve sličnosti.